Srce puno korova


Lk 5,17-26

Ja trčim, radujem se, uživam-Ti me sa smiješkom motriš iz prikrajka. Ponekad se i pridružiš, potrčiš uz mene. Znaš, sigurna sam.

Ja zbunjeno lutam, izgubim ravnotežu od nekog malo jačeg vjetra (čitaj napast), spotaknem se o neki grm (čitaj slabost) i sva se upetljam u korov (čitaj grijeh) koji se nađe na putu. Ti tada trčiš za mnom, loviš me, rukama otpetljavaš korov s mojih nogu. U panici i nestrpljivosti udarim te nogom koji put, no ti se i dalje boriš s tim korovom. I s mojim udarcima. Nekad se ne zna s čime više. I kad se iscrpim od koprcanja primijetim tvoje ruke koje mi pomažu. I tada se umirim. Dopustim Ti da mi pomogneš. I Ti uvijek sve riješiš i ja se ponovno radujem, i trčim i uživam, i tako sve dok se ponovno ne spotaknem o neki grm i ne upetljam u korov. I budem ponovno tvoja stota ovca. Da, baš ona zbog koje ostavljaš sve i trčiš, i boriš se s vjetrom, grmljem i korovom, i sa svime što se nađe na putu.

Svi smo mi ponekad ta stota ovca. Možda i više nego ponekad.
A gdje sam danas? Trčim li bezbrižno Njegovim pašnjacima ili se koprcam u korovu?

PRITISNI ENTER ZA TRAŽENJE