Nadnica Lk 1,57-66.80


Elizabeti se navršilo vrijeme da rodi. I porodi sina. Kad su njezini susjedi i rođaci čuli da joj Gospodin obilno iskaza dobrotu, radovahu se s njome.Osmoga se dana okupe da obrežu dječaka. Htjedoše ga prozvati imenom njegova oca – Zaharija, no mati se njegova usprotivi: »Nipošto, nego zvat će se Ivan!« Rekoše joj na to: »Ta nikoga nema od tvoje rodbine koji bi se tako zvao.« Tada znakovima upitaju oca kojim ga imenom želi prozvati. On zaiska pločicu i napisa »Ivan mu je ime!« Svi se začude, a njemu se umah otvoriše usta i jezik te progovori blagoslivljajući Boga.Strah obuze sve njihove susjede, a po svem su se Gorju judejskom razglašavali svi ti događaji. I koji su god čuli, razmišljahu o tome pitajući se: »Što li će biti od ovoga djeteta?« Uistinu, ruka Gospodnja bijaše s njime.Dječak je međutim rastao i duhom jačao. Boravio je u pustinji sve do dana svoga javnog nastupa pred Izraelom.(Lk 1,57-66.80)

Koliko mi obilno iskazuješ dobrotu Ljubavi neshvaćena. Gledajući u sebe, dobivam odraz u puknuto zrcalo. Vidim svaku svoju pukotinu na sebi, previše ih je. Vidim se u stotine odraza, u stotine dijelova. U jednom komadiću oči, u drugom ruke, u trećem usta. Promatram što činim s njima. Vidim sebe, ali ne vidim Tebe u sebi. Pitam se, koliko je Tvoja ruka bila sa mnom. Nakon nekog vremena shvaćam da gledam na pogrešna mjesta, gledam u pukotine, Ti nisi u pukotini, Ti si u punini, u cjelini. Ne vidim Te u ovom odrazu jer pokazuje moju vanjštinu, a Ti si Gospodine puno dublje od pogleda ljudskog oka, Ti si u dubina ljudskog srca. Počivaš u meni,  mirno, poput plamena. Otvori moja usta i uši Gospodine, dopusti mi da svaki moj udah bude hvala Tebi. Ne dopusti mi da vjerujem odrazu u ogledalo, ono me ne poznaje, samo si Ti onaj koji me proniče i znaš me u potpunosti. Iako slab, jak sam u Tebi. Iako nijem, govorim u Tebi.

PRITISNI ENTER ZA TRAŽENJE